Zracak nade

Vatrena prasina

nemamimebre | 01 Januar, 2011 19:42

Da li znas kako je kada stojis uz nekoga,a nisi siguran da ce taj neko ikada stati uz tebe... Mozda bi ste sada rekli,pa samim tim sto stojis uz nekoga taj neko stoji uz tebe . Ne. Taj neko vas ni ne primecuje. I shvatam da mozda vetar koji nosi moje tuzne uspomene kao prasinu niz reku te cudne proslosti,nekad ipak,danas sutra,opet znam ,vraca se. I onda,kada se vrati,kada se u mojoj glavi slozi slagalica bola ,kada se kostim morala skine i ostane obicna istina, onda oseti kako ta maska ne predstavlja vise prepreku sada vec vatrenoj prasini da mi obuzme ono sto se nalazi ispod . Maske. A zar sam trazila mnogo. Ne . Zar sam kriva sto sam zelela? I da,nema ovo nikakve veze sa novom godinom .Volim ja novu godinu samo zato sto imam rusku salatu.. Ali ozb,nekako uopste vise nemam taj osecaj . Nestaje ,prestaje, lokva nabujalih reci pravo iz pogodjenog srca skitnice sto sa ulice ,mracne i hladne ,izdvaja svaki delic sebe da bi stvorio nesto.Znam. To nije on. Samo ja umem da ga prepoznam. To nije on.