Zracak nade

Zelim samo da poletim... Da osetim kako je to kada vetrovi zivota pokusaju da zagolicaju i pokrenu i poslednji atom moje volje za zivotom... Da osetim dete koje jos uvek cuci u meni. Nezrelo,nespretno,srecno.. Razlika je sto je to dete sada nezrelo nespretno jos vise zbunjeno i ne bih da kazem nesrecno,ali manje srecno. Sta me to vuce da stalno biram pogresne poteze? Zbog cega se osecam ovako lose? Faze...Zivot...Stojimo u masi... A zelimo da budemo samo malo sami... Ustajemo,svakog dana iznova pocinjemo. Zasto je toliko tesko priznati da je tesko.  Samo bezim. I uvek stignem do dela kada se suocim sa sama sobom. Izgubljena. ne umem  da pronadjem sama sebe u stvarima koje se desavaju.  Dopustam da mi neki ljudi previse znace. I onda se cudim zasto tako boli kada nas ti ljudi razocaraju?Zasto sada tako boli, a do juce sam govorla da mi nije stalo?Da,ja sam jos jedna izgubljena ptica koja u divljini svoje duse pokusava da pronadje put do svog jata...