Zracak nade

Jedna osoba koja obelezi tvoj zivot

nemamimebre | 24 Avgust, 2011 17:28

Ponekad ,neke osobe se pojave u nasem zivotu. Jednostavno se pojave i mi jednostavno budemo zahvalni sto nam je bog pokazao put do njih iliti sto je njima pokazao put do nas.

Ponekad ,uhvatite pogled te osobe koja se sasvim slucajno pojavila u vasem zivotu.Uhvatite taj jedan pogled sasvim slucajno i shvatite da postoji nesto sto vas vuce sve blize i blize toj jednoj osobi.

Ponekad,satima pricate sa tom osobom koju je bog poslao u vas zivot.Pa onda pomislite da otkako je ta osoba usla u vas zivot,vreme je stalo. Samo zbog vas dvoje. I onda mislite kako polako uspevate da nadjete razlog za pojavljivanje te osobe.

Ponekad,ta osoba postaje jedino o cemu razmisljate. Svako secanje na dodir,poljubac,tera vas da se najezite i zaboravite na sve ostalo sto vam se desava.Sve ostalo postaje nebitno i stino. Ne postoje problemi.Samo zahvalnost za sve lepe trenutke.

Ponekad,iako ste se cvrsto zarekli samom sebi,da nikoga necete pustiti previse blizu.ta jedna sasvim slucajna osoba ,prestaje da bude slucajna i postaje sudjena.Srecni ste i zadovoljni jer ste konacno prestali da gradite zidove oko sebe i prepustili se,prepustili se svim srcem.

Ponekad,ta jedna osoba nestaje. Nestane i vi na najgori nacin saznate da je toj vasoj,jednoj jedinoj osobi,bog sasvim slucajno poslao neku sasvim trecu slucajnu osobu.A vi ostajete da stojite sami i zamisljeni. Cesto odbijate da poverujete da je to istina. Ma,ovo se meni ne desava cime sam ovo zasluzio=la. A onda kada shvatite,da ipak niste sanjali ,ko samar ,krecu sulude misli ,i izgubljenost u sopstvenom ocaju. Nekad placemo, nekad se pravimo da nas ne dotice, nekad boli...boli tako jako.Toliko da smo navikli na taj bol pa zelimo jos vise. A i dalje se nadamo toj nasoj osobi koju je bog jednom davno poslao u nas zivot. Nadamo se da ce se opet vratiti ,da cemo je jako zagrliti kao nekad pre i da cemo oprostiti sve. Ali ,vreme je nepredvidivo. Nikad se ne zna sta nam donosi dalje. Da li zaborav ,da li novu nadu. Uglavnom,samo dovoljno doze vremena kako bismo zaboravili. Ali mnogo vremena... I na kraju,ustvari nikad ne saznamo zasto...zasto ju je bog poslao? Valjda njegove razloge samo trebamo razumeti,nikad osudjivati. I eto,ja jos uvek cekam. Priznajem,nadam se,i verujem da nesto sto je izgubljeno uvek moze biti vraceno u tvoj zivot. Ali to sam samo ja. Zivot je nesto sasvim drugo. Sudbina,vera,bog...ko ce to sve razumeti...? :)